Budućnost sistema za elektronsko učenje

logoKS

Karekteristike dominantne tehnologije

Dominantna tehnologija u sadašnjem okruženju online učenja (VLE, odnosno LMS) koja se u razvijenim zemljama sveta koristi više od 10 godina, u našoj zemlji tek kreće prvim koracima.

Okruženje LMS u principu sledi jedan model integriranja niza tehnoloških alatki (forumi, kvizovi) i podataka (o studentima, o sadržaju) u okviru postojećeg kursa ili modula. Ovaj princip sledi opštu šemu modularizacije kurseva i izdvojeno izučavanje diskretnih jedinica. U nekim LMS proizvodima čak nije moguće razmenjivati sadržaje unutar samog kursa u okviru istog sistema.

U postojećim sistemima online učenja obično je jasna distanca između mogućnosti učenika i instruktora. Posebno, mogućnosti za organizaciju i kreiranje mnogo su bogatije za instruktora nego za učenika. To daje jasnu poruku korisnicima. Oni su uskraćeni da kreiraju, participiraju, da sami upravljaju svojim učenjem. Ostavljena im je uglavnom pasivna uloga. Ako mogu što sami doprineti, to je locirano u malom segmentu LMS.

1

Slika. Prikaz moodle LMS sistema

Učenje centrirano oko sadržaja kursa

Organizacioni model online učenja, centriran oko sadržaja kursa, i ograničavanje učenikovih mogućnosti da sam organizuje radni prostor, kombinuju se u kreiranju konteksta koji je u velikoj meri homogen. Svi učenici stiču isto iskustvo, vide isti sadržaj, organizovan na isti način, koriste iste alatke (alatka – engl. tool – u ovom kontekstu označava softversku aplikaciju na računaru ili aplikaciju na Webu).Time se provodi glavni princip obrazovanja koje stavlja naglasak na zajedničko iskustvo učenika u datom kontekstu.

Ovo je u kontradikciji sa željom, često iskazanom pojmom doživotnog učenja, za individualizirano iskustvo skrojeno prema personalnim potrebama i prioritetima.

Većina sistema za upravljanje učenjem LMS omogućuje efektivnu interakciju studenta sa sadržajem. Neka istraživanja pokazuju da je ta interakcija efektivnija nego u tradicionalnoj nastavi u učionici (Ladyshewsky, 2004).

Kako je LMS prirodno fokusiran na sadržaj, može se reći da je okruženje koje on isporučuje nedovoljno jer nedostaju fizički, psihološki, emocionalni, socijalni i kulturni elementi neophodni da u potpunosti učenik doživi situaciju učenja u realnom svetu. Tek nedavno proizvođači LMS sistema počeli su da ugrađuju dodatne alatke, van postojećih, za rastavljanje sadržaja na sekvence i diskusione forume. Ovo je napredak, ali još uvek na platformi «uradi-na-naš-način» (Siemens, 2004).

Okruženje LMS ne dopušta pristup sadržaju kursa i razgovorima grupe angažovane na određenoj jedinici i licencnim sadržajima. Ova restrikcija deluje protiv dobronamernika doživotnog učenja koji bi da objedine iskustva stečena online učenjem u školi, ili na radnom mestu, i učenjem u kući. Većina sadržaja isporučenih tehnologijom LMS nije dostupna spoljnom svijetu: često je nedostupna i učenicima nakon završetka kursa.

Obim operacija u okviru sistema LMS tipično je određen i vođen softverom koji instalira proizvođač u ime organizacije-korisnika. Tipično, sistem LMS je teško dostupan drugim organizacijama i učenicima koji nisu na neki način registrovani kod organizacije-korisnika. Ponovo, ovo je protivno modelu doživotnog učenja u kojem se zahteva mogućnost slobodnog pristupa različitim resursima.

Interesantan je hibridni model proizvođača Blekbord (Blackboard Inc.) po kojem se formira mreža sistema LMS omogućujući veću koordinaciju među organizacijama-korisnicima koje su instalirale LMS proizvode firme Blekbord. I tu je obim operacija još uvek limitiran na te organizacije koje koriste istu platformu, pa problem izolacije i dalje ostaje aktuelan.

2
Slika. Prikaz Blackboard LMS sistema

Teškoća u učenju, karakteristična za tehnologiju LMS, bila je i ostala izazov za brojne tehnologe obrazovanja, da pronađu bolja okruženja učenja. Od 2000. godine tim problemom intenzivno se bave eksperti i stručni timovi u teorijskim analizama, eksperimentima sa grupama studenata, diskusijama na međunarodnim konferencijama. Traže se promene u strukturi okruženja učenja, a u centru je učenik sa slobodom u pristupu i izboru sadržaja, nasuprot mogućnostima koje pruža tehnologija LMS, sa restriktivnim pristupom i već upakovanim sadržajima kursa. Poseban optimizam zasniva se na pojavi inovativnih tehnologija koje omogućuje Web 2.0 i socijalne mreže.

Poktretači promena razvoja LMS sistema

Online učenje je posebna forma elektronskog učenja, sveprisutnog e-learninga. Po definiciji, e-learning je učenje podržano i poboljšano upotrebom informacione i komunikacione tehnologije (OECD, 2005). Sadašnja praksa elektronskog online učenja na univerzitetima prilagođena je tzv. industrijskom dobu elektronskog učenja koje tipično uključuje implementaciju sistema za upravljanje učenjem LMS, sa naglaskom na različite nivoe, konzistentnost i uštedu troškova (Dron, 2006). Iako sa značajnim institucionalnim investiranjem, rast e-learninga kroz ovo «industrijsko doba» bio je minimalan i nije stvorio bitnije izazove radu u učionici (OECD, 2005).

Neprilagođenost visokog obrazovanja savremenim potrebama

Visoko obrazovanje u «konektovanom društvu», ili «društvu znanja», ne daje ono što bi se očekivalo.

Prema Katsu (R. Catts), visoko obrazovanje, sa stanovišta učenikove perspektive, treba da ispuni dva glavna zadatka:

• Razvijanje veština za uvođenje učenika u praksu doživotnog učenja
• Postizanje znanja iz discipline ili profesije (Catts, 2004).

Sada, više nego ikada ranije, takve mogućnosti postoje. Razvojem alternativnih tehnologija elektronsko učenje prošlo je kroz period usavršavanja od verzije e-learning 1.0 («industrijsko doba») do usavršene verzije sa novom oznakom e-learning 2.0 i e-learning 3.0.

3
Slika. Prikaz Web tehnologija

Potrebe doživotnog učenja

Korišćenjem ovakvih socijalnih mreža, uz paralelno korišćenje tehnologije LMS, visokoškolska institucija može obezbediti neophodne alatke za podržavanje doživotnog učenja. Problemi nastaju kad institucija koristi LMS koji ograničava okruženje u kojem mreža učenja može raditi.

Online mreže učenja predstavljaju pomak u praksi za neke u visokom obrazovanju. Kad institucija koristi LMS, za mrežu nastaju otežavajući uslovi rada koji potiču od različitih faktora. Ti faktori – inhibitori uključuju organizacionu politiku institucije, konceptualni pristup učenju i podučavanju, osposobljenost studenata i njihovu spremnost za prihvatanje rada u mreži. Važno je ove, ali i druge inhibitore, adekvatno sagledati da bi se povećale šanse za uspešno implementiranje i korišćenje online mreže za učenje.

Pritisci iz realnog sveta

Učenje uz pomoć Interneta, ili online učenje, širi se po evropskim univerzitetima već 15-tak godina, a u tome je Velika Britanija među prvim zemljama. Vladina agencija za unapređivanje upotrebe informacione i komunikacione tehnologije BECTA (http://www.becta.org.uk) u septembru 2008. godine objavila je izveštaj o stanju primene Web 2.0 tehnologija, kao što su wiki, blog i socijalno umrežavanje, za decu od 11 do 16 godina, u učionici i van nje.

U izveštaju se navodi da su mladi učenici oduševljeni korisnici Web 2.0 tehnologija u svom slobodnom vremenu, ali da je upotreba Web 2.0 u učionici ograničena. Međutim, škole i nastavnici koji inoviraju u ovom području, otkrili su prednosti, kao što su:

• Web 2.0 pomaže u ohrabrivanju angažovanja i većeg učešća učenika, posebno među mirnijom decom, koja ga mogu koristiti za grupni rad online, bez straha da moraju postavljati pitanja pred vršnjacima u razredu
• Nastavnici su primetilii da upotreba tehnologije socijalnog umrežavanja može ohrabriti online diskusije među učenicima izvan škole
• Web 2.0 je dostupan u svako vreme, sa svakog mesta, što ohrabruje neke pojedince da produže svoje učenje kroz dublje istraživanje teme koja ih interesuje
• Deca imaju osećaj vlasništva kad objavljuju svoj rad online, a to ih podstiče na detaljnu pažnju i poboljšan kvalitet rada.

Istraživanje je takođe našlo da više od polovine upitanih nastavnika smatra da bi Web 2.0 resursi trebalo da se češće upotrebljavaju u učionici. Međutim, većina upitanih nastavnika nije nikada koristila Web 2.0 aplikacije na času, iako ih često koristi u ličnom i profesionalnom radu.

Nezadovoljstvo postojećim sistemima

Tehnologija LMS pripada Webu u kojem se informacija prikazivala, prenosila i koristila, te koji se sada naziva Web 1.0. Web 2.0 je platforma ili mreža gde se sadržaj kreira, razmenjuje, razmešta za različite namene i prenosi. Za LMS je tipično da isporučuje kurseve učenicima ne dozvoljavajući im da razmenjuju ili razmeštaju sadržaje.

Sistemi za upravljanje učenjem LMS razvijeni su i implementirani sredinom 1990-tih godina u jeku postojanja Web 1.0. Odluke projektanata tada su uglavnom donošene na shvatanju da treba postaviti centralizovanu tehnologiju kontrole i upravljanja, uz reduciranje troškova. Kao posledica, ako student ili nastavnik želi da se angažuje u bilo koju formu elektronskog učenja, on mora uzeti sistem koji je odabrala institucija. Ovo je poslednjih godina dovelo do problema, jer je tehnologija koju je pojedinac imao na raspolaganju prevazišla funkcionalnost i upotrebljivost tehnologije obezbeđene u instituciji (Johnson & Liber, 2008).

Neformalno učenje sačinjava više od 75% učenja. Često, najvrednije učenje se dešava sasvim slučajno (Siemens, 2004). Sistemi za upravljanje učenjem LMS tipično imaju jasnu granicu koja stvarno otežava i obeshrabruje razvoj neformalnog učenja i doživotnog učenja. Oni to čine limitiranjem učenja onim pojedincima koji su upisani na kurs, limitiranjem vremenskog perioda u kojem se kurs nudi, i dozvoljavajući samo upotrebu onih alatki koje obezbjeđuje LMS. Često, kada se kurs završi ili student završi studije, on više ne može pristupiti LMS-u, ni videti informaciju koju je izučavao.

Savremena istraživanja (Cross, 2007) pokazuju da se većina učenja događa slučajno, po neformalnom scenariju, često kroz rad i kroz aktivnosti slobodnog vremena. Mnogi pojedinci ističu da «stvarno učenje» započinje sa uključivanjem u svet rada. Međutim, državna ministarstva obrazovanja pokazuju malu i ograničenu pažnju prema neformalnom učenju. Nastavni planovi država širom Evrope imali su brojne reforme u cilju unapređivanja obrazovanja. Međutim, ključni efekat koji bi potencijalno unaprijedio autonomno društvo znanja – programsku slobodu prema potrebama učenika je izostala. Škola, u svojoj ulozi obrazovanja i osposobljavanja, uvek je za sebe rezervisala aktivnosti regulisanja i standardiziranja, držeći znanje u granicama propisanim nastavnim planom i programom, često izvan fokusa postojeće stvarnosti.

Potraga za alternativnim konceptom LMS sistema

Razvoj informacione i komunikacione tehnologije poslednjih godina omogućio je i uveo nove norme ponašanja, termine «društvo koje uči», «ekonomija bazirana na znanju», «konektovano društvo», «distribuirano znanje», «kolektivna inteligencija», «socijalna mreža» i druge. Doživotno učenje istaknuto je ne samo kao norma, nego i kao kultura i navika. Učenje se ne završava sa formalnim visokim obrazovanjem, stoga univeziteti moraju pomoći u razvoju doživotnih učenika i obezbeđivanju mogućnosti za doživotno učenje (Grace, 2006).

Novi koncepti zahtevaju izmenjenu funkciju nastavnika i učenika

Da bi se dogodile željene promene, obrazovne institucije treba da uspostave usku saradnju sa tzv. spoljnim svetom od kojeg su se do sada distancirale. Sektori rada i svakodnevni život, uopšteno gledano, treba da budu ugrađeni u proces učenja od prvog dana učenja tinejdžera i odraslih. Ovo, naravno, implicira veliku promenu uloge pojedinca kao aktivnog učenika, koji je direktno uvučen u proces i posledice njegovog znanja, nasuprot pasivnoj odgovornosti koju je imao kao primalac znanja. Ovo takođe implicira i pomak u aktivnostima nastavnika, od onog koji određuje znanje, do savetnika, od predavača do mentora, od vlasnika «istine» do saradnika i učenika. U ovom smislu, obrazovanje i osposobljavanje biće kombinovano u nešto značajnije za pojedinca: integrisano personalno učenje bazirano na postojećoj stvarnosti (Attwell & Costa, 2008).

Kritični pomak od današnjeg izolovanog modularnog koncepta okruženja učenja koji pruža tehnologija sistema LMS je u primeni koncepta u kojem nastavnik i učenici upotrebljavaju različite tehnologije za učenje.

Koncept alternativnog okruženja učenja počeo je da se formira u razgovorima između raznih grupa tehnologa obrazovanja u toku 2005. godine. Te godine je Skot Vilson (Scott Wilson) objavio konceptualni model za novi tip sistema, koji je tada nazvao «VLE budućnosti» (Wilson, 2005). Umesto alatki od jednog isporučioca i jednog konteksta, on je predložio sistem fokusiran na koordinaciju konekcija između konkretnog korisnika i široke lepeze usluga od organizacija i drugih pojedinaca. Umesto interakcije pomoću alatki koje je stavio na raspolaganje jedinstveni isporučilac, u konceptu je fokus na koordinaciju široke lepeze konteksta za podršku ciljevima korisnika. Ovaj koncept je u skladu sa pristupom učenju usmerenom na kompetenciju i eksplicitno prepoznaje potrebu za integrisanjem iskustava iz niza različitih okruženja, uključujući obrazovanje, rad i slobodno vreme (Wilson & dr., 2006).

Za razliku od sistema LMS, novi sistem treba da omogući razmenu resursa, ne štiteći ih, i da obezbijedi uređivanje, modificiranje i publikaciju resursa.

Za razliku od sistema LMS koji predstavlja proizvod određene tehnologije, novi sistem nije samo konkretan softver, nego kolekcija alatki koje korisnik upotrebljava za svoje potrebe rada i učenja. Tako, karakteristike novog sistema mogu se obezbediti upotrebom kombinacije postojećih uređaja (računari, mobilnih telefona, prenosnih medija), aplikacija (za novosti, instant poruke, pretraživači) i servisa (blog, wiki) za praksu personalnog učenja korišćenjem tehnologije.

U toku 2005. godine za ovakav sistem uveden je naziv personalno okruženje učenja (engl. Personal Learning Environment, PLE).

4
Slika. Personalno okruženje učenja

Personalizovano okruženje e-učenja

E-learning 2.0 omogućio je pojavu ideje o konceptu personalnog okruženja učenja o kojem od 2005. godine u akademskoj zajednici razvijenih zemalja traju stručne rasprave, organizuju se okrugli stolovi i međunarodne konferencije, izvode se brojni projekti itd. – u sastavu opštih traganju za budućim razvojem visokog obrazovanja.

Okruženje PLE izbilo je u prvi plan kao novi pristup razvoju alatki za elektronsko online učenje koji nije više fokusiran na integrisanu platformu učenja kakva je LMS. Nasuprot njoj, okruženje PLE sastoji se iz kolekcije labavo spregnutih alatki, uključujući tehnologije Web 2.0, za rad, učenje, razmenu mišljenja i saradnju sa drugim. PLE se može posmatrati kao prostor u kojem ljudi aktivno sarađuju i komuniciraju i čiji je krajni rezultat učenje i širenje kolektivnog znanja.

Personalno okruženje učenja po definiciji je individualno. Međutim, mogu se obezbijediti alatke i servisi za podršku individualcu u razvijanju njegovog okruženja za kreiranje znanja i komuniciranje. Na osnovu inicijalnog uvida u potrebe širenja znanja, može se sastaviti inicijalni popis mogućih funkcija za PLE koji uključuje: traženje informacije; prikupljanje i sabiranje informacije i znanja; analiziranje informacije za unapređivanje znanja; prezentiranje ideja, učenja i znanja na različite načine i za različite namene; podrška pojedincima u njihovom učenju i znanju; umrežavanje kreiranjem kolaborativnog okruženja učenja (Attwell & Costa, 2008).

Otvaraju se mogućnosti za «mobilno» učenje

PLE se može predstaviti kao tehnologija, sa aplikacijama i servisima, ali je značajnija ideja podrške individualnom i grupnom učenju u konkretnom kontekstu i unapređivanju autonomije učenika i njegovoj kontroli učenja.

Poboljšanje konektivnosti mobilnih uređaja sa Internetom pruža novu platformu za učenje. Ovim se razvija nova kultura multilateralne razmene i učenja. Unapređivanje sofisticiranih ručnih i prenosnih uređaja za komunikaciju i njihova direktna veza sa konektovanim svetom, uveravaju nas da je to novi izazovni pristup učenju i radu, i uopšte, životu, koji će značajno upotpuniti dosadašnju praksu (Attwell & Costa, 2008).

Web 2.0 i e-learning 2.0 obezbiedili su visokom obrazovanju bogato, inovativno i originalno okruženje poslednjim tehno-socijalnim napretkom. Online svet izmenio se od ogromnog skladišta za multimedijalne sadržaje u pravo interaktivno okruženje. To je novi svet u kojem korisnik, umesto pasivnog potrošača sadržaja, ima mogućnost da nešto i sam uradi. Štaviše, ovo okruženje potencijalno može biti svuda prisutno putem prenosnih uređaja kao što su mobilni telefoni ili laptop. U ovom kontekstu, učenje se sve više pomera van konvencionalnih učionica, u više personalizovano okruženje učenja gde učenici mogu fleksibilno sarađivati i sa svojim vršnjacima i sa instruktorima i pristupiti brojnim i raznovrsnim resursima (Naismith & dr., 2006).

5
Slika. Mobilno učenje

Efekti socijalnog umrežavanja

Učenje je socijalna aktivnost i istorijski nije bilo pogodnijeg vremena za njegovo poboljšavanje. Alati socijalnog umrežavanja kao što je blog imaju potencijal za unapređivanje dijaloga, rasprava i veština umrežavanja. Efekti socijalnog umrežavanja i razvijanja smisla za konverzaciju koje pruža blogovanje, održavaju ljude angažovanim i pored motivacije, jednostavno žljom za pisanjem i odgovorima. Slično, alatka za kreiranje sadržaja kao što je wiki počela je da privlači značajnu pažnju na univerzitetima jer raspolaže potencijalom za koprodukciju i zajedničko uređivanja studentskog rada u grupi. Naprimer, nastavnik može tražiti od studenata da postanu saradnici određenog wikija, da pišu o specifičnoj temi, a zatim, studenti zajedno sa nastavnikom procenjuju ove priloge po efektivnosti, potpunosti, obuhvatnosti i pouzdanosti (Prensky, 2007).

6
Slika. Wiki projekat

Ideja personalnog okruženja učenja PLE prepoznaje da je učenje kontinualno i nastoji da obezbedi alatke za podršku takvom učenju. Ona takođe prepoznaje ulogu pojedinca u organizovanju njegovog sopstvenog učenja. Štaviše, težnje ka okruženju PLE zasnivaju se na ideji da se učenje dešava u različitim situacijama i u konkretnom kontekstu, te da se ne može obezbijediti od jednog jedinog isporučioca. Povezano sa ovim je rastuće prepoznavanje značaja neformalnog učenja (Attwell, 2007).

Potencijali PLE

Teoretičati i tehnolozi obrazovanja ističu potencijale PLE u povezivanju različitih svetova, učenja u obrazovnim institucijama, učenja na radnom mestu i učenja u životu uopšte.

PLE se sastoji od svih različitih alatki koje koristimo u svakodnevnom životu za učenje. Ove alatke i sadržaji u njima više nema potrebe da se upotrebljavaju samo u jednom kontekstu i za jednu namenu, kao što se sada koriste u većini obrazovnih institucija. Socijalni softver povezan sa PLE, zajednički opisan kao Web 2.0 tehnologija, nudi učenicima mogućnost traženja informacije (Google), kreiranje i publiciranje (blog, podcast, YouTube, Flickr), saradnju i razmjenu ideja (wiki, delicio.us), pridruživanje zajednicima (MySpace, Facebook) sa mogućnošću kreiranja sopstvene zajednice. Sve ove alatke na raspolaganju su učenicima u neograničenom trajanju. Znanje stečeno u obrazovnoj instituciji, koje je inertno, može se ovim osvežiti, proširiti, usmeriti prema sopstvenim potrebama učenika (Attwell, 2007).

Implikacije za obrazovne institucije

Eksplozija socijalnog softvera i njegova popularnost među mladim ljudima ima ogromne implikacije na visoko obrazovanje. Za neke nastavnike upotreba ovih alata u obrazovanju percipira se kao dobra stvar, za druge to je samo gomilanje tereta, jer se brzo menjaju i nema vremena da se efektivno uključe u njihovu nastavu.

Centralna stvar koja stoji iza okruženja PLE je da se vlasništvo i vođenje učenja izmiče od institucije i pomera prema učeniku. Jasna implikacija ovog samoupravljanog pristupa je da su učenici odgovorni za procenu svojih individualnih potreba, planiranje aktivnosti učenja, kreiranje resursa učenja i kontrolu ličnog napredovanja prema ciljevima učenja (Attwell, 2006).

Ako je okruženje PLE dobar koncept, šta možemo očekivati: njegovu laganu integraciju u konvencionalno visoko obrazovanje? Kako će to uticati na postojeću nastavnu praksu?

Delimičan odgovor na ova pitanja može se naći u radu Lava Vigotskog o individualnom razvoju znanja kroz socijalne i kulturne interakcije. Vigotski je verovao da učenje zavisi od socijalnog konteksta u kojem se učenik nalazi. On je uveo koncept Zona proksimalnog razvoja, kao razmak između nivoa stvarnog učenikovog razvoja, i nivoa razvoja kojeg učenik potencijalno može dostići kroz pomoć eksperta ili interakciju sa drugim učenicima (Vygotsky, 1978).

Ovde dolazi do promene uloge nastavnika, od nastavnika do «instruktora za olakšavanje učenja» (engl. facilitator of learning), sa širokom lepezom funkcija kao projektant i voditelj procesa učenja, od kojeg se zahteva niz specijalnih veština, kao: izgrađivanje međusobnih odnosa, procenjivanje potreba, uključivanje studenata u planiranje, povezivanje studenata sa resursima za učenje i ohrabrivanje studentskih inicijativa (Knowles & dr., 2005).

U okruženju PLE, ovakav instruktor pomaže učenicima da postignu samoregulaciju, da razviju veštine planiranja, organizovanja, samokontrole, samopodučavanja i samoocenjivanja (Zimmerman, 2000). Naprimer, instruktor može pomoći studentima da razviju elektronski portfolio. Praksa je potvrdila portfolio kao snažno sredstvo za pomoć studentima da izgrade svoj profil u skladu sa profesionalnim aspiracijama. Elektronski portfolio unapređuje razmenu ideja između kreatora portfolia i onih koji ga vide i koji su u interakciji s njim. Iz perspektive učenja, studentovo sopstveno razmišljanje o radu u elektronskom portfoliu pomaže da se formira značajno iskustvo u učenju (Lorenzo & Itelson, 2005).

7
Slika. Elektronski porfolio

Druga stvar je da okruženje PLE stavlja instruktora u položaj da uči. U ovakvom okruženju kombinovana aktivnost među saradnicima može se posmatrati kao poseban proces učenja u kojem i instruktor nešto dobija od aktivne razmene znanja i razmišljanja tipičnog za mreže učenja. Najzad, na račun liberalnog aspekta okruženja PLE, u akademskoj zajednici postoji zabrinutost u pogledu raspolaganja intelektualnim vlasništvom.

Novoj generaciji učenika treba pružiti pomoć da shvate da aktivno učestvovanje u ovakvim zajednicama učenja ne može egzistirati bez potpunog razumevanja i prihvatanja etičkih standarda (Twist & Withers, 2007).

Tip doživotnog, nezavisnog učenja, imanentan u pomaku ka okruženju PLE, zahtieva niz značajnih i kompleksnih promena kod studenata i nastavnog kadra. Priroda i sposobnosti ljudi na univerzitetu imaće ključnu ulogu u kreiranju interesantne, upotrebljive i uspešne primene okruženja PLE.

Prihvatanje PLE i doživotnog učenja centriranog na studentu, teorijski najbolje rešenje, očekuje od studenata odstupanje od njihove ranije prakse učenja, gde su njihovo učenje planirali, kontrolisali i ocenjivali nastavnici, – na jedan pristup u kojem oni preuzimaju ovu ulogu, u velikom delu svojeg učenja. Postoji zabrinutost da će mnogi studenti propustiti da izvedu ovu promenu bez spoljne asistencije (Longworth, 2002). I sada, dok studenti zahtevaju više podrške da izvedu ovu tranziciju, oni je možda neće dobiti od nastavnog kadra, koji često propusti da podučava više od programa predmeta. Nastavni kadar je sumnjičav na svaku promenu tradicionalne pedagogije, a očekuje se da prihvati inovacije dok je pod značajnim radnim preopterećenjem (Wingate, 2007).

Socijalne mreže učenja u LMS sistemima

E-learning 2.0 baziran je na Webu 2.0 i izazovnim trendovima u elektronskom učenju. To je elektronsko učenje u kojem studenti kreiraju sadržaj, sarađuju sa svojim vršnjacima u formiranju mreže učenja sa distribuiranim kreiranjem sadržaja i odgovornostima; elektronsko učenje sa prednošću mnogih resursa sadržaja sastavljenih u jedinstveno iskustvo učenja, i elektronsko učenje koje koristi različite alatke uključujući online resurse, kurseve, te alatke za upravljanje znanjem, saradnju i istraživanje (Wikipedia).

Postupci u učenju e-learning 2.0 baziraju na međusobnim konekcijama između učenika, instruktora i resursa i dali su ideju Džordžu Simensu (George Siemens) da za takvo učenje koncipira teoriju konektivizma (Siemens, 2005).

Za razliku od e-learninga 1.0 koji je baziran na formalnom učenju (u školi, za diplomu), e-learning 2.0 pretežno počiva na neformalnom učenju (na radnom mestu, u kući, u časovima odmora). Na poslu, za vreme pauze u bifeu, mi više naučimo nego u učionici. Mi otkrivamo kako da uradimo posao kroz neformalno učenje – posmatrajući kako to drugi rade, raspitujući se, radeći po principu pokušaj-pogreška. Formalno učenje – u razredu, u radionici, pa i online učenje – daju samo 10-20% znanja potrebnog za rad (Cross, 2003).

E-learning 2.0 doveo je u pitanje ulogu kursa kao glavnog resursa učenja, stavio veći naglasak na neformalno učenje, dajući upravljanje učenjem u ruke učenicima, brišući razliku između nastavnika i učenika.

Razvoj elektronskog učenja do verzije e-learning 2.0 omogućen je transformacijom Weba do verzije Web 2.0 i pojavom softvera za socijalno umrežavanje. Web 2.0 je obezbijedio alatke: Blog za diskusiju, Wiki za informaciju, RSS za pridruživanje sadržaja – što omogućuje prosečnom korisniku da kreira, prikuplja i razmešta sadržaje sa Weba po svojim sopstvenim zahtevima. Web 2.0 omogućio je povezivanje korisnika/učenika u tzv. mreže učenja (engl. learning networks).

8
Slika. Primena bloga i Wikipedije u nastavi

Pojam mreže koji se često upotrebljava u online učenju podrazumeva strukturu grupe međusobno konektovanih ljudi. Izvedeni pojam umrežavanje označava proces kojim se ove veze/konekcije razvijaju i jačaju. U ovakvim zajednicama učenici participiraju, kreiraju i razmjenjuju aktivnosti, planove učenja, resurse i iskustva sa vršnjacima i institucijama. Jedna od glavnih odlika mreže učenja (i njena snaga) je širina profila korisnika koja mreži daje zdravu različitost mišljenja. Korisnici mogu biti učenici, instruktori, radnici iz prakse, menadžeri i bilo ko drugi zainteresovan za aktivnosti, resurse i iskustvo koje ima na raspolaganju u mreži učenja.

Tipično, ove mreže učenja su samoupravljane i samoorganizovane (Koper & Sloep, 2002).

9
Slika. Socijalna mreža

Poučavanje treba biti takvo da ono što je ponudjeno učini vrednim darom,
a ne napornom dužnošću.
Albert Einstei

Autor: Milan Rajković – Master profesor tehnike i informatike za elektronsko učenje.